Humano iseljenje

Jučer popodne nazvala me Andrea da mi javi kako se moramo iseliti u srijedu (danas), a ne u četvrtak (sutra) kako smo mislili, tako da smo u proceduri kaotičnog trpanja stvari u torbe. Clem mi objašnjava da, ako se dvoumiš da li neku stvar spakirati ili baciti, onda je trebaš baciti, dok je moja metoda više sentimentalno-meditativna, pa provodim masu vremena razmišljajući o značenju raznih papirića koje nalazim po sobi. Ali okej je, upravo smo saznali da imamo do ponoći da izađemo iz stana (mišljasmo do 5), znači nema žurbe. Privremeno ćemo ostaviti stvari i sebe kod Lucasa i Leeja, koji su našli stan samo par blokova jugozapadno, u Stanton St. To će biti totalno kampiranje jer nitko nema nikakvog suđa: Andrea se iselila prva i odnijela praktički sve što je bilo u kuhinji, tako da zadnjih par dana žongliramo s 3 čaše i 2 i po tanjura. Na svu sreću tu su uvijek moje dvije putne džezve koje garantiraju postojanost nekih temeljnih životnih vrijednosti.
Kako u petak odlazimo iz NY-a (to je preksutra!), jučer smo se oprostili od Edmunda i Juana. Prvo je Edmund došao do nas da uzme policu, printer i toster, a navečer smo se s Juanom našli na tradicionalnom sušiju srijedom. Čudimo se čudnim osjećajima koji nas obuzimaju dok hodamo po domaćim ulicama našeg (istočnog) Sela: pred bodegom u hladu lokalni dide i alkosi, pred zgradama mame na špengleskom viču na djecu, pred kafićima istetovirana omladina, pred skloništem za beskućnike puše & filozofiraju bezubi stanari; ususret nam dolazi lik u kanotjeri sa zmijom oko vrata...
Nisam siguran kakav ćemo imati pristup internetu u danima koji dolaze, pa je moguće da će javljanja biti malo rjeđa. Ukratko: od petka do utorka Chicago, od utorka do nedjelje Seattle, od nedjelje do utorka Eugene, od utorka do utorka San Francisco--tu nam, zasad, planovi staju.

C'est le Bronx...

Ca fait une semaines que je veux écrire un mot sur le blog avant de partir en voyage, mais je n'y arrive pas, trop de choses à faire... Nos amis repartent aussi en Europe, mais avant nous, heureusement qu'il y a des fêtes mémorables pour célébrer ça, sinon ça serait vraiment triste! Sven et moi on est déjà nostalgiques de New York et de notre quartier en particulier, alors se balade pour faire nos adieux, on va une dernière fois à tel et tel endroit, sans se dire que c'est la dernière fois. Sauf pour le boulot: je suis allée à l'ONU une dernière fois pour travailler pour l'ONG STOP, et hier j'ai dit au revoir à tous les gens au boulot (mais je dois y retourner jeudi parce qu'ils ont acheté un gateau pour mon départ qu'on a pas eu le temps de manger).

Et puis on est allés faire une dernière balade à Coney Island, pour prendre l'air un jour où il faisait tellement chaud que l'asphalte fondait dans les rues. Bien sur j'ai oublié mon maillot de bain alors que l'eau était trop bonne, et la grande roue ne marchait pas, donc il va falloir revenir! On est allés à Barbès revoir Jessica Lurie et dire au revoir à notre premier bar préféré de New York. On est allés voir une performance à la lumière des bougies dans le jardin Le Petit Versailles juste en face de chez nous. On fait le tour des endroits connus de l'East Village (six mois qu'on est là et on y a pas mis les pieds!): brunch chez Veselka, un café ukrainien où Warhol allait prendre son petit déj et un verre au Sidewalk Café où les Moldy Peaches ont débuté. Et il a fallu qu'on aille goûter au restaurant tibétain (juste à côté de notre thai préféré) avant de partir quand même.

Dimanche, c'était le carnaval de Loisaida, donc on est allés faire un tour: pas de parade, mais plein de stand de nourritures colombienne, puerto-ricaine, etc..., et d'associations locales qui se battent, entre autres, pour les habitants de Loisaida aient une sécurité sociale, aillent voter et pour que les 4/5ème d'entre eux ne finissent pas en prison. C'est comme ça qu'on a discuté avec Abe, un activiste d'une soixantaine d'années qui a toujours vécu dans l'East Village. Il nous a raconté comment les américains sont très pessimistes pour leurs prochaines élections présidentielles: même si un démocrate est élu, ça prendra au moins un mandat pour réparer les dégâts de Bush, mais qu'il y a de l'espoir, car les gens, et surtout les jeunes, délaissent les églises pour s'engager politiquement et socialement, comme dans les années 70! c'est juste au moment où on commence à faire ce genre de rencontre que l'on doit s'en aller...

Et donc il est 10 heures du matin ce mercredi et on doit avoir quitté l'appart avant minuit (on croyait que c'était pour demain, mais l'agence nous a rappelés hier: en fait non on doit partir ce soir).

Sachant qu'aucun de nous n'a emballé ses affaires et qu'un de nos colocs ne revient que cet aprème de son week-end, je sens qu'on va bien s'amuser aujourd'hui!

đesi tu si: na evnju si

Jessica Lurie je svirala za dž jučer u Barbesu pa smo naravno otišli. Mada sam bio malo spaljen od sunca koje me istog jutra tuklo u glavu dok smo šetali po Coney Islandu--jednostavno nije bilo šanse da ne odemo još 1x na omiljeno njujorško okupljalište autentičnih frikova (i dom legendarnih Ratnika podzemlja). Elem, iako pod utjecajem pijeska u sandalama i sunčanice pod kapom, koncert JL bio je zakon. Ne znam kako, ali svaki put kada je gledam uživo muzika je drukčija: ovaj put je sa sobom imala neka dva nenormalna gitarista i to je sve skupa zvučalo jazznoisepunkoidno i nabrijano 200%. Nakon toga je kod nas trebala bit kao fešta jer se iseljavamo u petak, ali se pojavilo vrlo malo ljudi i niko nije bio za akciju, tako da smo se razišli u miru oko jedan dva, odgledali epizodu (dvajsprvu) Heroes, pa na spavanje.
Danas je bio još jedan ultraljetni dan na Lower East Sideu + kvartovska fešta, Loisaida Carnaval. Duž avenije C, od 5te do 12te ulice, razvukli se štandovi s điđama, hranom i političkim pamfletima. Zastali smo kod jedne bakice koja je nagovarala ljude da potpišu peticiju za ukidanje smrtne kazne, te se ubrzo našli u ugodnom razgovoru s postarijim aktivistom u bijelom šeširu. Lik nam je objašnjavao kako je 60ih i 70ih bilo puno lakše pokrenuti ljude, pa je uslijedio dugi period stagnacije, ali kako su Bush & Co sada toliko zasrali stvar da se ljudi ponovo spontano okreću protiv vlasti. Pa smo malo pljuvali po Americi, pa, prisjetivši se trenutne situacije u Njemačkoj, po Evropi. Od njega smo čuli i priču o ženi koja je zakoračila u devedesete i sjeća se svojih prvih demonstracija iz 20ih godina prošlog stoljeća (a ni on više nije mlad). Sve u svemu, i usred neoliberalnog raja/pakla, otpor je žilav. Za to vrijeme, na stejdžu je pičio regeton s 2 emsija, djeca su se gađala pjenom, istetovirani mladići su stajali na uglu i komplicirano se rukovali, ljudi su žvakali pečenu piletinu i plantane, a legenda Loisaide, grafiter Chico, crtao je sprejem po majicama za $5. Tako je prošla praznična nedjelja u kvartu.

Kil, det, smrt, zlo!

Pod jedan: Moja tjeskoba oko pisanja dr. radnje očituje se u konstantnom gomilanju knjiga koje treba pročitati i nezaustavljivom ispisivanju stranica relativno povezanih bilježaka, a sve u podsvjesnom nastojanju da odgodim Početak Pisanja Teksta. Odvratno. I dok tako šetam kroz police knjiga u fakultetskoj knjižnici, znam naletiti na najčudnije stvari. Danas sam recimo, tražeći neku knjigu o traumatskom realizmu, nabasao na Yu-Genocide, knjigu koju je napisao Ante Beljo 1995. Uzmem ja to u ruke, kao da vidim o kojem je sad genocidu riječ, i naravno radi se o Bleiburgu (koji, prema riječima autora, "još nije gotov"). Uvod nosi naslov "Croatian Holocaust," iako se u cijeloj knjizi *uopće* ne spominje sudbina Židova u NDH a kamoli postojanje konc-logora u toku 2. svj. rata--čista revizionistička svinjarija iz srca Tuđmanistana. Ulomci su, zašto da ne, dostupni onlajn na stranicama Hrvatskog informativnog centra (kojem je, ako se ne varam, Beljo jedan od osnivača).

Pod dva: nedavno je Clem dobila ponudu za posao od jedne prevodilačke agencije. Stvar u prijevodu zvuči otprilike ovako:

Tražimo izvorne govornike koji tečno govore engleski za privremeni posao 18-24 lipnja u [ime američke savezne države]. Prednost imaju lingvisti s iskustvom u radu s vojskom, te u vrednovanju jezične kompetencije kroz zadane scenarije i igranje uloga. Lingvisti će vrednovati jezičnu kompetenciju vojnika tako što će glumiti iračke zatvorenike [detainees].
Mjesto odvijanja posla: [ime vojne baze, ime savezne države, SAD]
Lingvist mora prebivati u: SAD-u.
Jezici: engleski > arapski, engleski > francuski, engleski > njemački, engleski > farsi.

Jedino ne piše da li prevoditelji dobivaju kakvu naknadu za pretrpljenu fizičku & duševno bol: jer šta ako se vojno osoblje, urlajući na prevoditeljicu na pidgin-arapskom, previše ufura u ulogu ispitivača? Prema vrlo dobro poznatom scenariju.

Nuyorican poets cafe

On quitte New York dans deux semaines... On part faire le tour des Etats-Unis: Chicago, Seattle, Eugene (c'est dans l'Oregon), San Franciso, Los Angeles et Las Vegas. On revient deux petits jours à NY et on s'en va. Buuuuu ça fait bizarre! j'arrive pas trop à réaliser, je trouve que ça a passé trop vite! je viens à peine de découvrir mes coins préférés de Loisaida et il faut déjà qu'on s'en aille! tout ça pour rentrer en Sarkoland, merci bien. Heureusement que vous serez là, chers lecteurs...

Donc, on essaye de profiter le plus possible de l'East Village: après le boulot, je vais bouquiner sous les lilas du Tompkins Square Park, en passant par St Mark's place (gens, dbars et magasins "alternatifs"), on va voir les petits jardins du quartier et on va manger dans nos restaurants préférés, Thai Tai, Kushie (indien) et Mexican Bakery (d'ailleurs voilà une photo des fameux burritos qui vont tellement nous manquer, mmmm cette sauce verte aux piments, bon j'arrête on dirait Homer).


Et hier on est allés au Nuyorican Poets Café. C'est un café légendaire, ouvert en 1973 par les poètes/auteurs/artistes de la communauté portoricaine à New York au début du mouvement culturel nyuoricain. Il s'y passe toujours plein de choses, musique latine, théâtre, hip hop, mais surtout chaque vendredi, il y a une compétition de slam. D'abord, quelques poètes "professionels" viennent lire leurs poèmes sur scène, puis les candidats défilent les uns après les autres, plusieurs fois (les juges, choisis dans le public, élisent les membres de l'équipe nationale de slam). Même si je n'aime pas toujours le style du poète/de la poétesse, je suis toujours touchée tellement c'est impressionant de talent et de sincérité. Ca va me manquer.

PS: j'ai aussi mis d'autres photos en ligne. Balade avec Boris et Luka à Coney Island et sur le pont de Brooklyn; une autre dans Harlem, à Morningside le quartier où on habitait avant (j'ai eu peur de croiser notre ex coloc de l'enfer, mais on l'a pas vue); une série de photos dans Midtown à côté de là où je travaille et une autre faite en rentrant du boulot. Et toujours des photos de notre quartier. Ah oui aussi, une vidéo des breakdanceurs qui sont dans la station de métro quand je sors du boulot. Vous allez voir, ils crachent!

Finalno Odbrojavanje

Još nam preostaje samo desetak dana u New Yorku. Prvog šestog idemo za Chicago, onda je plan nekako se dokopati Seattlea, otići na par dana u Oregon, spustiti se do San Francisca, pa krenuti prema jugu, jugozapadu, te na kraju 27.6. u Phoenixu ili Las Vegasu sjesti na avion za NY. Nakon toga: Ju-Rop! Ju-Rop! Čitam mejlove od prijatelja, dnevne novine, blogove i hvata me poznat čudan osjećaj pred povratak. Dio toga ide u smjeru laganog bediranja: Sve je loše--racije po Njemačkoj, mafija na vlasti u Hrvatskoj, fašist u Francuskoj--sve u svemu--podivljale snage crnog kapitalizma nezaustavljivo stupaju dalje. Ali, naravno, stvar spašava pomisao na ljude, more, te obale.
Subota je, Clem i ja jutros hodamo po East Villageu: Avenijom C do 4te ulice, pa lijevo do prve avenije, stajemo pojesti burito, zatim Prvom do 14te ulice u poštu. Tamo standardno čekanje u redu, ljudi se dovikuju, živciraju, dobacuju, zajebavaju. Pričamo kako nas već puca nostalgija za New Yorkom, koji uvijek djeluje nestvarno živo, a da nikada nisi 100% siguran koliko je to stvar mita a koliko samog grada. Jučer smo otišli u čuveni Nuyorican Poets Cafe gdje sam vidio najbolji slam u životu. Hiphopom zaraženi pjesnici sipaju teške/ duhovite/ nabrijane/ ljubavne/ agresivne/ iskrene riječi od kojih se ježiš. Prošlo je tri sata a da nisam uopće pogledao na sat.
Clem je na flickr stavila još slika. Kao i njujorškim pejzažem, dominiraju drveni rezervoari za vodu.

Sunny afternoon

L'autre jour en revenant de Chinatown, je suis passée par le parc tout en longueur qui sépare Chrystie et Forsyth Street, parce qu'il y a plein d'arbres et que c'est agréable d'échapper au béton quelques minutes quand il fait chaud. Au milieu du parc, il y a des terrains de bike polo, des squares où des groupes de mamies asiatiques font leur gym en rang d'oignon et des terrains grillagés de softball en faux gazon où il y avait un match de ce que j'ai d'abord pris pour du foot (du vrai, pas du américain), mais en fait c'est un genre de baseball qui se joue avec un ballon de foot que l'on envoie avec le pied mais qu'on rattrape à la main (trop facile, même moi je pourrais y jouer). J'ai demandé à un spectateur comment ça s'appelle: du kickball. Apparemment c'est surtout populaire dans les cours d'écoles primaires et chez les adultes qui veulent pas trop se fatiguer avant d'aller boir un coup avec leur équipe!
Sinon le sport très populaire ici est un genre de squash qui se joue à main nue avec une petite balle dure par équipe de deux (ça a l'air de fair super mal aux mains); il y a beaucoup de petits terrains grillagés un peu partout et depuis qu'il fait beau, il y a plein de gens qui traînent autour.

J'ai mis de nouvelles photos en ligne. Si vous cliquez ici, vous verrez les passionantes aventures de la famille Choubrac à Gotham City. Les meilleurs moments: voir New York du 83ème étage de l'Empire State Building; notre rencontre avec la Statue de la Liberté et une balade à Coney Island. Il y a aussi quelques portes new yorkaises, le fourre-tout d'avril et notre balade au bord de l'Hudson River avec Boris et Luka. D'autres photos arrivent bientot...

Rubulad!

Jučer smo, nakon višemjesečnog nagovaranja, napokon poslušali Kaia i otišli na Rubulad's Party, vjerojatno najbolju žurku u Njorku (i šire). Probajte zamisliti ovo: nešto kao ex-Attack iz najboljih dana u najboljem izdanju, pa na desetu potenciju, samo još puno bolje, poluprofesionalno-poluilegalno izvedeno. Tu su jeftine dekoracije, fenomenalna opušteno-blesava atmosfera, kič! kič! kič!, masa napotrebnih rekvizita od aluminijske folije i kartona (da! karton!), tri flora s DJima, jedan stejdž s bendovima, otvoren krov, gomila zanimljivih i prijateljski respoloženih ljudi od kojih je bar troje do kraja večeri po prostoru plesalo/hodalo golo. (Pogledajte na Flickru sve što postoji pod tagom "rubulad".) Vrlo informativan intervju sa začetnicima "projekta" pročitajte ovdje. Ukratko, ljudi su unajmili stari tvornički prostor od oko 460 m2 u Brooklynu (južni Williamsburg), tamo žive, stvaraju, sviraju i iznajmljuju vlažne prostorije zainteresiranim umjetnicima. Razultat je nenormalno kreativan prostor u kojem se cca jednom mjesečno organiziraju fešte, od kojih se plaća dio stanarine.
Sve je to skupa dosta teško opisati pa ću se zadržati na samo samo par detalja: 1) na upadu (nikad bolje potrošenih $15) dobiješ majmunske uši za na glavu--tema je bila "Monkey Jungle". 2) U jednoj od soba (jer svugdje se zbiva bar 5 stvari odjednom) vidio sam čovjeka koji se zove Radio Wonderland. Ako vas zanima elektronska muzika i luđački muzički performans obavezno pogledajte njegov sajt (još zagriženiji neka se odmah bace na FAQ). Uglavnom, RW je lik koji kombinira semplove, ritam mašinu, nasumične radio stanice i sviranje bubnjeva po đonovima cipela. Za kontroliranje tempa i visine tona koristi volan. 3) Za stolićem u jednoj od soba sjede dvoje ljudi. Pred njima neki keksi, i natpis: "$5 Brownies (yes, they are!) / $3 Cookies (no, they are not!)" Staneš, gledaš, ali browniesa na stolu nema. Pa pitaš lika ima li browniesa, a on ispod stola izvuče čokoladni kolač zamotan u foliju: "enjoy". Na krovu smo upoznali zanimljivih domorodaca, recimo turističkog vodiča koji na prsima ima istetoviranu mapu Brooklyna ili simpatičnog mladca kojemu je dan prije bio rođendan i koji mi je objašnjavao kako mu je najboljeg frenda ubila mafija jer je zeznuo neki dil s drogom, ali da su namjestili da izgleda kao da se predozirao, nakon čega je krenuo pokazivati okupljenim curama ožiljke od noža na trbuhu. Kasnije smo na njega naletili u donjoj prostoriji pa nas je grlio i veselo skakao na neki hip-hop. Bilo je tu dakle, osim ljudi obučenih u robote, i takvih raznih spontanih performansa.
Na slikama: Odmor s majmunskim ušima i Radio Wonderland u akciji.

P.S. Najsličnije ovome što sam do sada vidio bila su razna zatvaranja FAKIja (najviše naravno Neurosong i Zabava u stilu 50ih): ista/slična ideja jeftine & nepretenciozne zabave u kojoj su, u idealnoj varijanti, svi "na sceni". Rubulad je idejno pokrenulo dvoje, a partije organizacijski gura i do 30 ljudi. Znači, još jednom & po cijenu da me se optuži za nostalgiju: žao mi Ataka! Pitanje je, ima li šanse i načina da se ovakav oblik života, unatoč poznatim problemima, i kod nas nekako održi?

RUBULAD RULES!

Hier soir, nous sommes finalement allés à la fête Rubulad à Brooklyn. Ca faisait des semaines que nos copains de Flushing Avenue nous parlaient cette soirée géniale, et c'était vraiment génial!
En fait c'est une trentaine d'artistes qui habitent dans un loft immense sur deux étages (plus le toit) dont ils payent le loyer en organisant des fêtes chaque mois environ depuis 10 ans. Ils trouvent un thème, décorent tout leur appart avec des ballons, des rideaux, des peintures et des trucs de fou ramassés dans la rue (j'imagine), font venir des DJs, font quelques fournées de space brownies et hop, c'est parti/y! Hier c'était Monkey Jungle: on nous a filé des oreilles de singe en carton à l'entrée et il y avait des (vraies) bananes partout.
La déco et l'ambiance sont vraiment impossibles à décrire, mais c'était vraiment fantastique. D'un côté, c'est super bien organisé, il y a plusieurs bars, un vestiaire, on peut acheter à manger, il y a des agents de sécurité pour gérer la foule et d'un autre, ça fait fête improvisée chez des gens: la scène pour les performances est dans la cuisine entre le frigo et la cuisinière. Les performances étaient excellentes: Radio Wonderland, un mec qui faisait de l'électro en tapant sur des chaussures et en tournant un volant reliés à son ordinateur et the Funky Breakbots, une paire de DJ en costumes argentés. En bas il y avait deux salles deux ambiances avec de la bonne musique pour danser et une scène pour les groupes, sur le toit un chill out (avec des gens tout nus) et un peu partout plein de recoins avec des canapés, des tentes et des matelas.
Les gens qui étaient là étaient vraiment cools et sympa, (pas des gens avec une "attitude", comme ils disent ici, pas des snobs, quoi), donc c'était agréable de rencontrer un peu n'importe qui au hasard, un de nos voisins qu'on avait jamais vu, un natif de Brooklyn qui nous a montré le tatouage en forme de Brooklyn qu'il a sur le coeur (un x marque l'endroit où il a grandi), un autre qui fêtait son anniversaire et qui a montré à Sven ses blessures de quand il s'est fait poignarder, une danoise rigolote, des gens avec des sabro lasers, un pote des gens tout nus du toit...
J'espère qu'il y aura encore une Rubulad party avant qu'on s'en aille!
Bonus: ici une interview de deux membres de Rubulad. Ca donne envie de faire pareil...

a u knjižnici glavoboljna tropikana

Vrijeme je odvratno od jučer: vlaga + temperatura rastu, oblaci se skupljaju, kiša ne pada. Sukladno tome mene rastura glava unatoč obilnim zalijevanjem jutarnjim i popodnevnim kavama. Sjedim u (klimatiziranoj) knjižnici koja je skoro potpuno prazna. Ovdje je jučer bila svečana dodjela diploma zbog koje je ogradama bio zatvoren Washington Square Park, naime na ceremoniju se zainteresiranima naplaćivao upad. Znači na šestom katu sa sparnim pogledom na Chrysler ostali su samo okorjeli knjižničari, fukara & ra/ja. Mreža je očajno spora pa nikako da mi se aplouda stvar koju sam htio podijeliti sštovanimštiocima--strpljenja dakle.
Inače ovdje generalno vlada zatišje. Planiramo lipanjsko putovanje po Ju Es ov Ej i, za kraj šestog (Clem) i početak sedmog (ja), povratak u Juropu. Ne odlazimo isti dan zbog idiockih komplikacijama s putničkim agencijama i aviokompanijama o kojima mi se uopće više ne da i ne mogu. Evo ovo sranje sad stoji na 1%, poludiću. Sutra bi valjalo početi pakirati i brodom slati kući knjige, kojih se nakotilo poprilično. Prekjučer smo roštiljem i tortom iznenadili Maxima koji za par dana odlazi nazad u Pariz. Onda samo otišli na nešto šta se zvalo "Europe Day Party" u Galapagos, jer bio je 9.5., Dan Evrope, za koji niko od mojih prijatelja iz EU nije siguran da je ikad čuo. A u knjižnici slušam zvuk klime od kojeg me sigurno neće prestat boliti glava jer za zadnji seminar dugujem poveći text, i to za 25. maj, Dan mladosti. Dan ovaj, dan onaj, vrijeme je zbrdazdola. Mreža me ignorira, ništa od muzike za danas. Disciplina, nadajmo se, biće veća.
Gle sad radi! Dobro onda, za strpljive i željne fankih nota, Cymande, i kompozicija Brothers on the Slide (6M).

na kavu u bronx, na rege u nublu

Danas su partili Luka i Boris ne stigavši napisat zadnji post. Ali smo zato stigli otići pojesti zadnji burito u Downtown Bakery, najlegendarniji mexički "restoran" (razbijeni prozor zaljepljen sa smeđom izolirkom, 2 i po stola, zastava Metsa) u Njorku. Oprostili smo se na stanici podzemne, a Borisu je pukla ručka na velikom novom crvenom koferu. O doživljajima računam da će oni pisati pa ću samo kratko o sinoćnjoj zabavi koja je neplanirano ispala genijalna. Sjedimo nas trojica, nakon cjelodnevnog pičenja po Bronxu i Harlemu, u dvorištu, pijuckamo pivo i čekamo da Clem završi neki prijevod. Pa onda di ćemo šta ćemo, već je ponoć, umorni smo, al mogli bi skočiti do Nublu, mjesta dvije ulice dalje, isto na Aveniji C. Dođemo, platimo upad s popustom (3 za 4) i skeptični (prema plaćanju upada) uđemo u iznenađujuće ugodan mali prostor s DJ-em koji pušta neki (na sreću) neagresivni haus. OK ajde. Kupimo piće i čekamo, lik na vratima nam je rekao da će bit i svirka, bend nepoznat. I čekamo tako. Mene već hvata nervoza & panika kao platili smo upad za ništa, kad se nakon 20 minuta 5 ljudi maši instrumenata i počinje svirati: prejak ruts rege. Bili su nevjerojatni (mislim da nikad nisam čuo da neko tako dobro svira rege uživo). Vrtili su svašta, od ska i rege standarda do nekih dub ludila. Danas sam saznao da se lik čiji smo bend gledali zove Clark Gayton. Tip svira suzafon, koji u bendu zamjenjuje bas i svira ga da ne možeš vjerovati da neko može tako svirati bilo šta, a kamoli suzafon koji razvlači masne rege bas linije. (Tu mu je sajt, a ovdje intervju.)
Prethodna dnevna epizoda: otišli vidjeti pravu Malu Italiju, na Arthur aveniji, visoko u Bronxu, jer je ona na Manhattanu samo za turiste. Muvamo se onuda, jedemo pizzu, i na odlasku odlučimo popit kavu. Ulazimo u neku pasticceriju di Luka zapodjeva razgovor na talijanskom s gospođom iza pulta. Rezultat: najbolji esspreso u NYu po sniženoj cijeni plus gospođina životna priča... Mislim da se plejs zvao Da Gino, ili Gino's? Tako nešto. Odoh skontat neku večeru.

Mali vodič kroz kvartovske jeftinjava restorane u stilu Davora Butkovića

Dakle:
- Thai food (tajlandska kuhinja)
L: izvanredno iskustvo koje dovodi do budda delight-a, harmonija hrskavog povrća, kokosovog slada te ljutine curryija u ugodnom drvom obloženom prostoru sa slatkim konobaricama i plakatima tajlandskih filmova borilačkih vještina. Jedeš sa štapićima jer bi brže bilo nemoguće i neprosvjetljujuće
B: Za moj ukus ipak malo preljuto, meni je hrana za uživanje. Ipak, "massaman" (Sven kaže, od "musliman") curry od kikirikija, u kombinaciji s bilo kojom fino nasjeckanom mesinom je za one koji se ne žele dokazivati.

- Židovska hrana
L: nis probo još.
B: probao sam samo "kniš" kod legendarnog Jonaha Schimmela. Kniš je pire krumpir u koji je uguran sir, špinat i sl, s nešto brašna i s nekakvom koricom, od toga se napravi kugla veličine biljarske pa to jedeš, a na restoranu piše: "You don't have to be Jewish to eat knish!"

- Korejska hrana
L: brdo izmiksane hrane: mesine, luka, ljuto, ščinkice nekuhanog mariniranog graha koji ima puno proteina, umaci, riža, prozirna pašta, ono azijski balkan
B: Slažem se i s Lukom i s Clem, malo od svega, a svega ima za riknut puno. Obratiti pažnju na odličnu ideju umatanja slatkog barbicuea s raznim umacima u - salatu!

- Meksička hrana
L: guacamole umak i neki drugi zeleni ljuti umak sa mesom ili jajetom u tankoj palačinki od brašna - elem - burrito! ili debeloj palačinki od palente, pa umak od čokolade, svježi korijander koji izgleda kao peršin u malom sobičku malo većem od soba na savi, brije meksička muzika a dok čekaš hranu gledaš kako kuvaju.
B: Totalno lud za burritom i za umakom od avokada, zelen je i to je "guacamole".

- Indijska hrana
L: naručiš karfiol i krumpir, a oni stave još unutra komade paradajza i brdo začinjenog umaka sa basmati rižom, jedeš i nemožeš vjerovat da nemožeš prestat dok više ničeg nema. Obavezna etapa za dostizanje shiva delight-a.
B: Jeo janjetine, u komadićima, bilo tako dobro da uopće nisam znao da jedem janjetinu, a jesam.

- Japanska hrana
L: vrhunsko iskustvo pretapanja svih osnovnih okusa u rolici koja je Hokusai umjetničko djelo pažljivo složeno od tipa koji zrači staloženošću. Pripraviš si wasabi umak sa sojom i zaboraviš gdje si, koliko je sati i čime se baviš, pa onda listić slatkog mariniranog đumbira dok traje...
B: Dok je Luka jeo u dobrom restoranu, ja sam u pola cijene jeo sushi negdje pored bivšeg WTC-a, nešto u plastici, bilo je čudno, ali ono, ajde, mislim, to jedu svi, pa i ja, ono, okej, mislim da je pravi suši bolji, a meni je bilo zlo onog dana u japanskom restoranu pa sam jeo mizo juhu.

- Arapska hrana
L: Kad smo kod falafela, Barbar aga iz Berlina ipak ostaje neprikosnoveni autoritet, međutim falafel je i kod Mamouna uživancija, fast food toliko bogat okusom i prija umornom turističkom te studentskom življu kad treba nešto pojest a nećemo meso.
B: Falafel bi naravno trebao postati nacionalno jelo svih naroda i UNESCO i ga trebao zaštitititi.

- Kineska hrana
L: tu dolazimo do etape potrebne za dostizanje Buddha's delight-a. Povrće i tofu u umaku prekrasnog okusa sa rižom, imena, pogodili ste, Buddha's delight. Pa su tu onda supice o šjorice kineskinje, te damplinzi (ravioli su talijanski damplinzi), ili ukuvani u juhu ili prženi, a punjeni mesom, gljivama i korijanderom. Osim toga probo ja i neke nama neshvatljive stvari kao goveđe tetive, goveđe tripice u juhi, kokošja srčeka dinstana u slatkom umaku te bodljikavu lignju koju ipak nemoš volit kad znaš kakve su jadranske.
B: Ne sjećam se baš dobro, patka je bila malo masna, ali kinesko mi je iskustvo ionako zasjenila mala Koreja i njezine delikatese. Korejski damplinzi kod mene ipak zauzimaju prvo mjesto u srcu.

- Vijetnamska hrana
L: Ako oš jest mesa, oni ti to govedo fino sitno nasjeckaju, isprže, pa sa lukom, paprikama i korijanderom (obožavam ga) u umaku od pečenja sa rižicom, sve vrlo jednostavno a lagano i ukusno. Dok klopaš brdo vijetnamaca za stolovima glasno pričaju, smiju se te u listove salate motaju mesine.
B: Proljetne rolice, vrlo obiteljski restorančić, za obitelji, zgodna tradicija pripremanja barbikjua na stolu (Korejanci su u tom smislu još otvoreniji za stolno kuvanje) sve to Vijetnamce smješta vrlo visoko na mojoj azijskoj ljestvici. Žao mi je što sam propustio žabe.