Slike & prilike

Slike s izleta u Washington su ovdje. A ovdje je i Nina, s kojom radimo turističke i poluturističke ture po gradu, kao prekjučer na primjer po diznificiranom Times Squareu.
Jučer na sniženju kupili novi trostruki cd od Toma Waitsa, Orphans: neobjavljene i rijetke stvari, između ostalog i nekoliko obrada od--pazi sad--Ramonesa.
Još nema konkretnog plana za Novu 07...

Priča o ukradenoj Guski i Flower Power Pelinu

Spomenuo sam kako Victoria danas sprema njemačku gusku s pelinom: i jedno i drugo je danas po gradu tražio Lucas (dečko joj, cimer nam). Priča ide ovako: Lucas ulazi u Whole Foods, nejeftin polujapijevski dućan sa zdravom hranom. Tu se navodno krije guska. Prilazi liku koji tu radi i koji se nenormalno dosađuje. "Treba mi guska", kaže Lucas. "Okej", kaže lik, "mislim da je ostala još jedna, folou mi", i povede ga kroz rulju koja grabi zdravobožićne pizdarije s polica. Usput neobavezno čavrljaju. Od gomile gusaka ostala je samo jedna i Lucas i lik vide kako je grabi nevini kupac. Lik prilazi kupcu: "Oprostite, kada mislite pojesti tu gusku?" "Sutra popodne", kaže ovaj. "Čujte tada će joj već isteći rok trajanja, nije vam baš pamtno da je uzmete" sere ga prodavač, dok Lucas ne može vjerovati svojim očima. Kupac se ful zahvaljuje liku, ostavlja gusku i odlazi, a prodavač uručuje Lucasu netom spašenu pticu. "Kako ti još mogu pomoći?" E, sad dolazi komplicirani dio: Lucasu treba pelin. Lik kaže "ne prodajemo pelin, ali pelin ti raste po poljanama okolo." "Pa di se to može naći", pita Lucas. Onda se lik prisjeća kako je radio kao vrtlar u južnom Bronxu i kako se sjeća da je pri plijevljenju znao počupati masu pelina. "Okej", kaže Lucas, "ali di ću sad do Bronxa daleko je, a i nisam siguran da bi prepoznao pelin na livadi". Lik ima i rezervnu varijantu: što se prepoznavanja tiče, zaleti se u Barnes & Noble i nađneku enciklopediju bilja pa pogledaj kako izgleda pelin. A u 11oj ulici oko treće avenije je novo gradilište na kojem je vidio da raste pelin. E, ali dodaje lik: "Ali to ti je okej samo za pušenje" [pušenje?] "za kuhanje je vjerojatno ukurcu zbog smoga i to." Lucas se zahvaljuje nevjerojatnom liku i kreće dalje u potragu za pelinom (odlučuje preskočiti branje). Inače pelin se na engleskom kaže "mugwort" što cijelu priču čini bolesno sličnom nekoj tolkinovskoj potrazi za prstenom. Ali nema pelina nigdje, svuda ga odjebavaju i nema više tako divnih ljudi kao što je bio ovaj u Whole Foods. Na putu kući skuži cvjećarnicu pa uđe i pita. Nemaju pelin, kaže žena, ali ima u blizini dućan sa raznoraznim zdravim travama i cvjetnim esencijama koji, ispostavlja se, drže neki hipici, pa neka proba tamo. Tamo ga dočeka mlada žena koja kaže "Naravno da imamo pelin, kao i mnoge druge pozitivne trave, kolko ti treba?" Tako je Lucas našao i gusku i pelin i usput dobio poziv na besplatnu radionicu o pušenju ljekovito-meditativnih trava od kojih se "ljepše sanja" (18. januara).

Postfeštum

Jučer se zafeštalo u nas, već uobičajena azijskoameričkoevropska ekipa i jungle speed pred jutro. Svratila bila i Dunja te smo zajednički izazvali zbunjenost progovorivši rvacki (svi znaju kako francuski zvuči ali ovo je ljudima čista egzotika). Tu je i njen frend Matt, isto stripaš, pa listamo Blab! i ćaskamo uz pićence. (Još slika ovdje.) Sada slušam kako se gore ljudi bude, Andrea i njena mama (u gostima) čiste kuhinju i čekam da se namoči fažol za gravče on d tavče koji sam naumio skuhat večeras kod Juana gdje se odvija "božićna" večera. Victoria je za tu priliku htjela napraviti tradicionalnu njemačku puricu, pa ja nazvala doma da pita recept, pa joj je majka rekla da se radi o tradicionalnoj guski, sine, koju valja začiniti listom pelina. Onda su ona i Lucas jučer pola dana tražili gusku po kvartu, ali uzalud: rasprodano, odletjelo na jug, itd. Odoh vidit kako ide grah, njega na sreću uvijek ima.

Gen Kill

Kako je Amerika temeljito ogrezla u rat ("kao takav") vidljivo je recimo bilo gdje:
Čitam knjigu Generation Kill od Evana Wrighta, novinara koji je pridružen vodu marinaca sudjelovao u invaziji na Irak 2003. Knjiga je prilično bizarna: čovjek (dobro) opisuje cijelu američku kulturu rata, klince nabrijane na videoigre koji jedva čekaju da nekoga ubiju, nezainteresirane bivše delinkvente koji su završili u vojsci po kazni, fakultetski obrazovene ljude u potrazi za Smislom... Wright, u intervjuu jednom kršćanskom magazinu, priznaje da je neke stvari izostavio (kako marinci kupuju & puše irački hašiš), ali je ipak miljama daleko od uobičajene medijske cenzure koja izbjegava spomenuti mrtve američke vojnike i iračke civile--jednih i drugih kod Wrighta ima masu. Nađe se tu i ovakvih izjava američkih oficira (2003, na početku okupacije): "We didn't come here to liberate. We came here to look out for our interests. That we are here is good. But if to liberate them means putting a Starbucks and a MacDonald's on every corner, is that liberation?" I tome slično.
Čitao sam nedavno o desno-kršćanskoj/evangeličkoj videoigri Left Behind: Eternal Forces. Stvar je vrlo interesantna. Radnja se odvija na Sudnji dan i cilj je poubijati pripadnike Sotonine armije i vojske "Globalne zajednice" (organizacije koja u ovoj verziji budućnosti nasljeđuje UN). To se u videopraksi svodi na kršćanske pravednike koji briju po Manhattanu (omiljeno poprište američke apokalipse) i eliminiraju nevjernike metkom ili tenkom. Cilj igre, koja je napravljena po istoimenoj knjizi, je širiti vjeru i mobilizirati nove mlade vjernike. I igra i knjiga su izazvale raznorazne reakcije, jer da uče djecu vjerskom ratovanju.
U Washingtonu (di si--tu sam) nema se bogznašta vidjeti osim (fantastičnih) besplatnih muzeja i galerija i više ili manje monumentalnih spomenika američkim ratovima. Svi su smješteni jedan blizu drugoga na National Mallu koji su svi vidjeli u filmovima (spomenik Lincolnu u masivnoj fotelji ukrašenoj pravim starorimskim--i kasnije fašističkim--svežnjevima/fascio, falusni Washintonov spomenik itd). Tu je: spomenik 2. svjetskom ratu, Korejskom ratu, Vijetnamskom ratu. Nedaleko je muzej Američkih Indijanaca--nije baš spomenik ratu, ali neizbježno podsjeća na prvi američki genocid. Malo dalje je ogromno vojno groblje u Arlingtonu: tu je poznati spomenik bitki kod Iwo Jime recimo (o kojoj je ludi Clint Eastwood snimio ove godine dva navodno vrlo dobra filma), i "grob neznanog vojnika". Tu smo, uz bljeskanje fotoaparata u suton, gledali ritualnu smjenu straže u izvedbi robotiziranih marinaca.
Tako sam eto naučio ponešto o američkoj kulturi i civilizaciji iz prve i druge ruke.

Novus Annus, Dies Magnus

Danas smo se vratili iz Washingtona ("di si"): nakon petosatne vožnje u klimavom chinatown busu i nekoliko nesuvislih polurečenica razmijenjenih s vozačem u poluuspješnom pokušaju da saznam "jel ovo bus za njujork?" Ispalo je da je bio. Ali o Di Siju više drugom prilikom (sa slikama). Clem nešto tipka prevodi za sutra, našla je neki povremeni posao u UN-u, organizacija se zove STOP (borba protiv trgovine ljudima), a ja pospano pokušavam smislit plan za sutra.

Večeras u 7 je Edmund nastupao S Dzieci teatrom u kapeli ogromne ((neo)gotičke) crkve St. john the Divine. Predstava se zove "Fool's Mass" i sastoji se od 8 glumaca/idiota/luđaka obučenih u srednjevjekovne prnje koji pokušavaju održati misu u odsustvu svog svećenika koji je izdahnuo od kuge. Osim što onako pravo debilno grle ljude, skviče, ljube ih, urlaju, cerekaju se, skupljaju lovu i slično, fenomenalno višeglasno pjevaju razne crkvene himne na latinskom starofrancuskom i njemačkom... Stvarno dobro bilo, interaktivno, duhovito al i duhovno--nevjerojatno. Cijelo vrijeme sam se pitao bi li ikada ikome uspjelo nešto slično izvesti kod nas? Nema šanse, bilo bi to protumačeno kao čisto bogohuljenje. Više ovdje, a još više sutra.

Charlie et moi

Comme toutes les lundis depuis 3 semaines, je suis allée à l'ONU travailler pour STOP (je m'occupe toujours de la version française du site et maintenant j'écris aussi la newsletter de l'association). J'aime bien ce boulot et Célhia, la présidente de l'association est quelqu'un de très intéressant et marrant: c'est une petite dame chic qui jure comme un charretier. Elle est assez impressionante, elle a lutté contre la mafia à la tête de 200 flics en Bosnie et au Libéria. Et puis l'ONU c'est le seul endroit où je trouve Charlie Hebdo alors j'en profite!
Sinon il y a un autre truc français qui me manque: le fromage. Ici le fromage typique s'appelle "American cheese" of course. Tout blanc, pas d'odeur, ni de goût, on se demande pourquoi il existe!! On trouve aussi un faux cheddar et une fausse mozarella toute sèche, mais rien à voir avec les originaux... c'est désespérant. Même le fromage importé n'est pas bon, il est tout dur et pas goûtu, ça doit être le voyage en avion. Hier j'ai passé 1/2 heure à fantasmer sur la liste de fromage français de Wikipedia, à composer mon plateau de fromage idéal. Alors un camembert, un peu de Salers, une brique de chèvre et du roquefort ou un coeur de Neufchâtel, du bleu d'Auvergne, du Comté et un Crotin de Chavignol??
Ayez une pensée pour moi quand vous mangez du fromage s'il-vous-plaît...
Je viens de recevoir mon permis de travail: à moi les boulots payés!! youhouhou

U zmajevom gnijezdu

Kraj je semestra i stvari se raspadaju u više pravaca. U stanju sam standardnog kaosa i apsolutne nedoumice oko toga "šta-ja-ovdje-radim-i-čemu-sve-to", ali kako mi je osjećaj dobro poznat, spreman sam se pomiriti s činjenicom da je to sastavni dio procesa traženja/ čitanja/ anadajmoseipisanja te stvari koju trebam napisati.
Osim toga, upetljao sam se u taj Immigrant Justice Project (IJP), ne znam da li sam to već spomenuo? Uglavnom, prva godina doktorskih studenata Američkih studija (kojoj sam se prikačio) ima na raspolaganju $2000 za organiziranje "javnog događaja" pa se sada vode rasprave o tome šta napraviti. Trenutno je ideja vodilja da se priključi/mo IJP-u, tj. grupi ljudi, dr. studenata na istom odsjeku (Social & Cultural Analysis), koja pokušava skontati načine kako da iz privilegirane pozicije akademskih građana (koji recimo imaju na raspolaganju 2 soma dolara, a mogu izmusti još puno više) pomogne ili sudjeluje u radu različitih organizacija koje se bave zaštitom imigrantskih prava u NYu. Imigracija je ovdje naravno trenutno velika tema, ne samo zbog represije koja je nastupila nakon 11.9.2001. Za sada se stvari na tom frontu sporo kreću, iako bih se trebao bar pojaviti na sutrašnjem sastanku, a po mogućnosti i nešto pametno reći.
Zadnji put sam tamo upoznao Michaela, njujorčanina muzikologa koji se bavi afro-kolumbijskom muzikom, o kojoj nemam blage. Sreo sam ga opet u petak na partiju postdiplomanata amerikanistike pa smo počeli pričati o koječemu, vrlo simpatičan lik. Zanima ga veza muzike i nasilja, pa me pita o Balkanu, pa mu ja pričam o turbo-folku, pa kaže kako mora doći i kako već ima neke pozive za Ljubljanu, pa ja kažem, i stvarno mislim, kako bi to bilo super. Priča mi kako je upravo naručio instrumente od faksa, udaraljke i marimbe, i kako sljedeći semestar vodi afro-kolumbijsku glazbenu radionicu i neka slobodno svratim, na što se ja besramno oduševljavam s "that would be great man".
Inače je na dotičnoj zabavi bilo vrlo interesantno, posebno kada se većina ekipe skupila doma, a nas je ostalo 5-6 s ostatkom cuge dok se na zidu vrtio treš kungfu iz osamdesetih, The Last Dragon: ćaskanje, muzika (Ali Farka Toure?), neki momci pričaju o nogometu i gledaju utakmicu Ajax-Barcelona ili Madrid, nemam pojma, preko interneta; ja se čudim kako mi to uopće ne izgleda tako jako bizarno. A kada je Madala, tajnica odsjeka koja je organizirala feštu, počela teturati, u miru smo se razišli kućama...

Slike de Clem

Clem i dalje slika NYC: zgrade, Central Park, krokodila u podzemnoj; pogled na Brooklyn i East River, Williamsburg bridge. Edmund je počeo raditi u nekoj školi u Bronxu i kaže da je pri kraju linije br. 6 vidio snijeg.

Svi u zatvor! (osim Glavaša)

Za danas, mali izbor zatvorsko-uhidbenih vijesti iz zemlje i svijeta:
Glavaš i Šešelj štrajkaju glađu jer su "žrtve političkih procesa" itd: zahvaljujući usranom hrvatskom pravosuđu--tj. prednosti domaćeg terena--Glavaš uspijeva pokazati ko je gazda u kući, dok Šešelj, koji igra u gostima, nije te sreće. Za to vrijeme, američkim Muslimanima se i dalje crno piše. Šest imama je s lisicama na rukama uklonjeno iz aviona zbog sumnjivog ponašanja (molitve). Radijski voditelj Jerry Klein na tu se temu osvrnuo ironično, pa je slušateljima (znači u brutalnoj zajebanciji) sugerirao da se sve takve obilježi znakom polumjeseca, na što je oduševljena publika (neironično & sasvim ozbiljno) otišla i korak dalje i predožila da se Muslimane u Americi pozatvara u logore, i slično.
Ali kao što je općepoznato to se već događa: novinar NYTimesa je odgledao video-snimku na kojoj jednog od zatvorenika u Guantanamu, Josea Padillu, petu godinu u zatvoru bez optužnice, vode kod zubara. Jedan od stražara izjavljuje da se zatvorenik ponaša "kao komad namještaja" (ali je svejedno u lancima). Izgleda da tu štajk glađu ne pali. A Sami Al-Arian, palestinski profesor i aktivist koji je dobio otkaz na University of South Florida, već je godinama u zatvoru zbog nedokazanih sumnji da je pomagao teroristima, te sada čeka da ga puste pa da na miru bude izgnan iz zemlje...
(Nastavićese)

Avenue C, you're Crazy!

Nous avons enfin quitté Morningside, nous voilà à Alphabet City, dans le Lower East Side! C'est un quartier qui a toujours accueilli de pauvres immigrants comme nous: à la fin du 19ème siècle, il s'appellait "Klein Deutschland", puis les allemands ont été remplacés par des italiens, des juifs d'Europe de l'Est et des irlandais (les trois plus grosses mafias de l'époque). C'est devenu le quartier super dangereux des gangs (et des prostituées), d'où le dicton suivant:

Avenue A, you're All right
Avenue B, you're Brave
Avenue C, you're Crazy
Avenue D, you're Dead!!
Après ce sont les Portoricains qui se sont installés ici, d'où le nom Loisaida: "Lower East Side" avec l'accent espagnol! Dans les années 80, il y avait beaucoup de squats (dont le C-squat, avec le groupe ska-punk-hardcore Choking Victim, pour ceux qui connaissent?) mais aussi beaucoup d'artistes (qui étaient trop pauvres pour habiter ailleurs). Comme d'habitude avec les quartiers branchés, quand ils deviennent trop cools, les "yuppies" (jeunes cadres dynamiques) arrivent: le quartier devient un peu plus habitable (moins de drogues, plus d'écoles) mais les loyers augmentent à fond et les artistes qui ont fait bouger le quartier doivent déménager car ils ne peuvent plus payer leur loyer... Notre appart est excellent, nos colocs aussi pour changer et on a une cour avec un mur peint (voir photo du post précédent).
Cet après-midi, on s'est baladés le long de l'East River, qui est à 5mn de chez nous. On ne peut pas accéder au bord de la rivière, il y a du grillage partout, mais sinon la vue sur Brooklyn est très très belle (les photos sont là). Il y a des parcs, des terrains de foot et de tennis tout le long de la rivière (on a même vu un mec jouer au golf), mais on sent que ce n'est pas entretenu, il y a des vieilles pelleteuse abandonnées qui rouillent, c'est une ambiance assez étrange. Entre la rivière et l'avenue D, il y a plein de vieilles barres d'immeubles en briques, coincées entre une autoroute et des usines. Dès qu'on traverse l'avenue D, le quartier change complètement: les immeubles sont plus petits, mieux entretenus, c'est un peu bohême (c'est blindé de petits parcs remplis de sculptures), il y a des bars, on sent que c'est plus riche, mais pas depuis très longtemps. Du coup c'est un mélange de gens plutôt intéressant: il y a des familles, mais aussi des étudiants et tout plein de nationalités, surtout des puertos-ricains et des chinois, puisque c'est pas loin de Chinatown.
D'ailleurs c'est là qu'on va faire les courses maintenant et je crois que c'est le quartier que je préfère à New York (c'est con, j'aurais mieux fait d'aller direct en Chine). L'ambiance est géniale: ça pue, il y a toujours plein, plein de monde, ils parlent, enfin crient, en chinois (on dirait qu'il sont toujours en train de s'engueuler), les vendeurs comme les petites mamies qui font leur marché sont hyper énergiques, toutes les étiquettes sont en idéogrammes et dans les magasins on voit plein de trucs super chelous qui sont censés se manger. Trouvailles d'hier: des peaux de serpents (pas chères), des vessies de poissons séchées, des hippocampes séchés, des concombres de mers séchés (comme des gros cornichons noirs) et des nids d'oiseaux séchés, pour faire de la soupe il paraît. A table!

A, B, C ili D? C

Četvrtak: teglimo masu stvari pred ulaz zgrade, ne pretjerano prijateljski pozdravljamo se s R ("well, bye"), čekamo da dođe Juan, pa krećemo prema podzemnoj nakrcani stvarima. Onda vožnja od 125. do W4, presjedanje na F do 2. avenije, pa--jebiga--tegljenje stvari po stepenicama jer na ovoj stanici nema prokletog lifta. U kolicima u koja sam upregnut nakrcali smo radni stol, 2 laptopa i 2 kutije u kojima je rendom šit, điđebaje, kablovi, cedei, ogrlice. Hodamo 10ak minuta, odmahujemo taxistima koji bi na nama rado zaradili, i tu smo: križanje avenije C i 2. ulice; dakle: Alphabet City, iliti East Village, iliti Lower East Side, ili ("povijesno gledano") Loisaida. Kvart je kombinirano zapušten i "kul": par ulica iznad nas je legendarni (bivši?) C-Squat iz kojega su potekli Choking Victim i Leftover Crack. East Village je jedan od prvih njujorških kvartova koji je podlegao procesu "pretvaranja u mjesto poželjno za život" ("gentrification" ili "yuppification")-- to prije svega znači da cijene stanova lete u nebo i da su siromašni starosjedioci često prisiljeni seliti se u jeftinije/udaljenije dijelove grada. I dok su Avenije A i B japificiranije, C se još kako-tako drži i ne da. To znači da si ne bi mogli priuštiti sobu samo par blokova zapadnije, a ovdje plaćamo nešto više nego do sada, ali još uvijek (za NYC) sasvim povoljno. Isti urbanistički fenomen se nezaustavljivo događa širom Manhattana, pa tako i u Zapadnom Harlemu iz kojega smo se spustili ovamo.
Loisaida je povijesno portorikanski kvart, i unatoč gentrifikaciji to je još uvijek vidljivo. Hauevr, imati japije u kvartu ima i dobrih strana: usput smo na uglu skupili neki stolić koji je neko ostavio na cesti (sad tražimo policu). Na prvi pogled ima više frikova nego u Harlemu, mada je teško reći, možda je to samo stvar stila? Do ulaza u zgradu je dućan ispred kojega sjede 2 kronera i nešto neartikulirano viču za nama dok otključavamo vrata; zastajem, gledam lika, on tetura, prilazi mi i priča mi nešto na španjolskom, pruža ruke, rukujemo se, on i dalje priča, ja se smiješim (šta ću), mašem mu i vučem stvari u stan...
I tako, nakon uobičajene muke raspakiravanja & čišćenja osvanula je sunčana i hladna subota, Clem je standardno u soup kitchenu u St. Joe's, ja slikam naše dvorište koje je neka prijašnja stanarka sredila sprejem ("patio," na slici), slušam kako se cimeri na gornjoj etaži meškolje u krevetima i bude, čitam za ponedjeljak, čekam da Clem nazove pa da krenemo u tjednu opskrbu voćkama i povrćkama. Mogli bi pješice zapičiti u Chinatown budući da nismo daleko, a jeftinije je od tržnice na Union Squareu i *puno* čudnije miriše. I općenito malo švrljati okolo, upoznati teritorij, domorce, folklor, žive i mrtve spomenike.