Veselimo se

Potraga za stanom je službeno završila sinoć u nekom baru na Lower East Sideu, mislim da se zvao Life: "Enjoy Life every day", pisalo je na tendi. Tamo smo se jučer uputili s budućim cimerima da pojedemo štogod, jer bilo je već kasno, plus dogovorimo cijenu & detalje. Lucasa, Leeja i Andreu upoznali smo prije nekoliko tjedana preko Victorije koja nas je dovela kod njih na feštu koja je, ako se sjećate, završila igranjem Jungle Speeda oko 3am. Okej ekipa sve u svemu, osvježavajuće normalni ljudi, a stan je također okej, imamo sobu+kupatilo na zasebnoj etaži (tuš se po običaju dijeli), zasebni ulaz (ako nađemo ključ) i nešto kao terasu, što je ogroman napredak s obzirom da nam trenutno jedini prozor u sobi gleda na tri spojena zida i--da se ne zaboravi--živimo s psihocimericom od četrdesetikusur godina s vrlo starim psom. Ali na svu sreću ne još zadugo.
Sjedimo tako, Lucas (Monaco), Lee (Seattle), Clem i ja, žvačemo svako svoje i razmjenjujemo njujorška stambena iskustva. Pričamo im o našoj cimi, stvar im zvuči poznato, "does she ever get laid?" oprezno pita Lee, i priča svoju priču. Lee je po dolasku u NYC uselio u sobu kod žene od četrdestikusur godina koja je žvjela s 15ogodišnjim psom koji se zvao Murphy. Žena je počela iznajmljivati sobu jer joj je trebala lova: pokušavala je Murphija održati na životu pomoću raznih "terapija" koje su međutim bile faking skupe. Uglavnom, kada je zaključila da Murphiju osim terapije treba i posebna soba, Lee je izletio van. "Pa šta ga ne pusti da umre!" rekao je Lee, i privremeno uselio u sobu iz koje se upravo odselio Lucas. Lucas je po dolasku u NYC živio u sobi kod žene od četrdesetikusur godina koja je živjela sa psom i mačkom. Mačka je voljela srati po stanu ali najviše u tuš-kadu, a pas je volio onda pojesti mačkino govno. Bila je to kao neka njihova životinjska sadomazo rutina. Da bi se mogao istuširati, L. je morao preskakti drvenu ogradu na ulazu u kupatilo. Ograda je služila tome da u kupatilo ne može ući pas, nego samo mačka, koja bi se tako ipak posrala u kadu, a ne svuda po stanu. Znači pas bi onda ostao tužno gledajući drvenu dasku, lišen zadovoljstva, a Lucas, koji ima 2 metra a njujorška kupatila su uglavnom minijaturna, bi se borio s daskom, lavandinom, kadom i tako dalje. Na kraju su obojica zajedno našli stan u kojem žive s Andreom (koja je Kolumbijka ali živi u SADu od svoje četvrte) i u koji uskoro dolazimo i mi. Tako je sinoć napokon nastupilo olakšanje...
Pouka: u NYCu postoji teroristička mreža žena od četrdesetikusur godina sa psom, ponekad i mačkom, koje vrebaju novopridošle međunarodne studente da bi od njih: izmuzle lovu, iznudile emotivnu podršku, da bi imale kome soliti pamet, da u stanu imaju nekoga tko je u stanju s razumijevanjem klimati glavom kada pričaju o sebi, da nadoknade sve ljudske kontakte koje iz koznakakvih psihičkih razloga ne mogu ostvariti mimo gazdinsko-podstanarskog odnosa. Ako vam se desi da upadnete u njihovu zamku: BJEŽTE DJECO! Glavom bez obzira.