pahuljice, pa dajte

Bila žurka u subotu kod nas i dobro bilo, pravo njuorški, ne znaš 90% ljudi u vlastitoj kući ali svi se zabavljaju pa zašto da ne. Na sreću nije padala kiša ili nedobog snijeg pa se ekipa mogla skupljati u našem mini-dvorištu. Danas međutim -- sve bijelo. Budim se, skužim da nisam čuo sat, proklinjem glupi mobitel, Clem se sprema za posao, nervozan printam formulare koje moram faxirati u Zagreb da bi me šef iz drugog pokušaja prijavio na projekt koji u prvom krugu nije prošao. Oblačim 50 slojeva odjeće te gacam po snijegu do FedExa u kojem trošim basnoslovnih $16.50 za 4 stranice faxa, odvratno. Ništa od knjižnice danas, ionako imam ovdje 3 knjige koje čekaju da ih svarim pa ću to odvaliti danas kućanica-style. Ali prije nego se ufatim posla, njujorška zimska vinjeta:
Zakon glasi: što više para imaš u NYu, to imaš manjeg psa -- manje troši, manje prostora zauzima, a prostora ovdje uvijek fali. Psa normalno moraš imati jer nemaš vremena za prave prijatelje. Tako bogate tete, po pločniku prekrivenom snijegom i ledom, šetaju svoje bonsai ljubimce obučene u karirane kaputiće. Onda pas stane te daje mig da je spreman za sranje, pa teta pažljivo odmotava kaputić da ga ne bi Bobi zasro. Pas se napreže neljudski, stišće zube, pati, trese se od hladnoće i rektalnog napora te, uz malo sreće, iskenja neki kliker koji gospođa, ako joj se da, skupi pa baci u kantu za smeće. Međutim taj prizor, pas-miš u puloveru kojem samo šta ne explodira glava od muke, to je stvarno nešto...