Muzika je p. d. s.

Srijeda je prošla u panici, ali je na kraju sve sretno završilo, evo zašto. Juan je pokrenuo inicijativu da se nas par internacionalaca na NYU nalazimo svaka 2 tjedna i prezentiramo & diskutiramo stvari kojima se bavimo, kao, dobro je za disciplinu i motivaciju. Elem, jučer je bio drugi takav miting i na dnevnom redu smo u 19.00h bili ja & moja radnja-u-nastajanju, tako da sam proveo cijeli dan u knjižnici pokušavajući formulirati nešto kao sinopsis. Ispalo je da sam stvarno kreten koji može nešto proizvesti smo pod apsolutnom pritiskom tako da sam stvar nadrljao i isprintao u 6, te u totalnom kaosu mozga sat vremena kasnije pokušavao ljudima objasniti šta je tu ustvari namjeravam raditi. Ali dobro, neke stvari su mi sada i samom jasnije i ova nalaženja su definitivno korisna, tenkju Juan.
To je završilo oko 9, a već u 10 smo Clem i ja kontali otići na koncert Stevea Colemana u The Stone, pa smo se na brzinu spakirali, krenuli prema kući da ja ostavim 10 kila knjiga i laptop i ne stignem ništa jesti od ručka, te skrenuli prema dotičnom mjestu. E nisam vam rekao za The Stone. Ispostavilo se da je preko puta našeg ulaza jazz klub kojemu je umjetnički direktor John Zorn. Međutim to je bilo nemoguće skužit jer nema nikakvih oznaka, reklama, plakata niti ništa slično, nego se samo navečer kada su svirke digne metalna roletna i neki ljudi se muvaj ispred. Ako priđeš dovoljno blizu, možeš vidjeti da na vratima iznad kvake piše "the stone" vrlo malim izlizanim slovima (ovdje je sajt kluba). Prostor je isto tako mali i izlizan, ali je svirka bila odlična. Steve Coleman & the Five Elements, dakle, je Steve, džezer/saksofonist i muzički filozof koji se bavi, ako sam dobro shvatio, "spontanom kompozicijom." Bend su 2 alt saxa, (ženski) vokal, trombon i klavir. Počelo je dosta kaotično i nebulozno--svi su krenuli uglas svirati svako svoje u svom nerazgovjetnom ritmu--i već sam počeo očajavati da nas čeka 2 sata teške avangardne patnje, i to bez ritam sekcije, što me posebno zabrinjavalo. Međutim, ubrzo je kaos počeo prerastati u najluđe ritmove koje sam čuo uživo, a bend je pao u trans kombinirajući nepravilne & totalno nabrijane rifove na saksu i trombonu(!) s pljeskanjem i pjevušenjem. Na kraju sam, unatoč početnom otporu i gladi koja me morila, bio oduševljen i htio još... Sad gledam Colemanov sajt i vidim da se masu muzike može skinuti za džabe. Dakle djeco internet u ruke i hop: slušajte Stevea Colemana! (Osim toga, pročitajte i njegov tekst o tome zašto je njegova muzika slobodno/besplatno dostupna. Junačina!)
P.S: A kao bonus ljubiteljima ruts regea nudim na daunloud nekoliko stvari od Juniora Bylesa i Maxa Romea, iz klasične upsetter-faze: tu su.